Када утврђују да ли је појединац или компанија одговорна за повреде проузроковане њиховим производом, судови користе две различите теорије одговорности. Први укључује немар, што значи да оштећена страна мора показати да је појединац или компанија били немарни у дизајнирању и креирању безбедног производа и да је немар проузроковао повреду. Један од најчешћих облика немара са одговорношћу за производ је неупозорење купца о опасном стању. 

Друга теорија је одговорност за производ, која се фокусира на стварни производ уместо на акцију произвођача или продавца. Случајеви неисправног дизајна потпадају под ову теорију одговорности за производ, а стандард за доказивање је под стандардом строге одговорности, што значи да оштећени мора показати да је производ имао недостатак који је проузроковао неразумно опасно стање.  

Закон Флориде предвиђа да је тест за утврђивање да ли је дизајн неразумно опасан тест очекивања потрошача. Према тесту очекивања потрошача, производ се сматра неразумно опасним ако не функционише онако како би разуман потрошач очекивао када га користи онако како је намењен или на начин који је разумно предвидљив. Да би потрошач добио спор под строгом одговорношћу, мора се доказати да је дефект дизајна био присутан у производу у време када је продат или купљен, и да је недостатак проузроковао повреду. Дефекти у дизајну су обично нешто што није у реду са производом због његовог инхерентног дизајна што га чини небезбедним за намеравану употребу.